И очима као магла изнад реке
Сањао је како изван сваких сила
Лута све тражећи једне усне меке.
Сањао сам љубав како мирис липе
У уздаху има и вриску даљине
Како лако диже таласе што кипе
А сва уплашена ударом милине.
Сањао сам љубав у баршуну свиле
У трешњи узрелој док на роси блиста
Замршеној коси и погледу виле
Сањао сам да је као суза чиста.
Онда – једног јутра изађох до реке
У магли над водом не препознах ништа
Ни крила, ни вилу, ни те усне меке
Већ угарке само, пепео, згаришта.
Из збирке Раскршћа несанице (2011)
