Дај ми мудрост везаног језика, Боже,
И очи само сенку да видим своју,
Осећања испод најежене коже;
Дај разум сакривен у звездања броју.

За пусте галаме уши нек оглуве.
Пробиј бубне опне да слушам тишину,
Јер волим је више од зујања муве,
Кад Човек осети човека празнину.

Дај ми кутак света где нико не живи;
Бар не они што се подругљиво крсте,
Они што су прави – а сви други криви,
Што у крв и мед су умочили прсте.