БЕЗИМЕНИ — Анђелко Заблаћански — Поезија
| Птица на прозору

БЕЗИМЕНИ



Ја сам жито без класа,
Суза без ока,
Славуј без гласа,
Туга дубока.

Ја сам песка зрно
Усред пустињских дина,
И оно најцрње црно
У тами морских дубина.

Ја сам пастир без стада,
Чувар харема туђег,
Јадник без јада
И луђи од најлуђег.

Ја сам пешак без ногу,
Хлад без сенке своје,
Нејасан и Богу
Ја, дуга без боје.

И опет жито без класа,
Суза без ока,
Славуј без гласа,
Туга дубока.


Author Image

Анђелко Заблаћански

Ознаке:

3 коментара:

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)

Author Details

Рођен је 4. децембра 1959. у Глушцима у Мачви. Пише поезију, прозу и афоризме, преводи с руског. Књиге песама: Рам за слике из снова, 1992; Игра сенки, 2004; Птица на прозору, 2007; Сан напукле јаве, 2009; Раскршћа несанице, 2011; Пијано праскозорје, 2014; Мали ноћни стихови, 2019; Ноћи вучјег зова, 2020; Перо, метафоре, тинта – изабране песме, 2021; Кораци од сна/Steps from a dream, 2022; Месечеве очи, 2022. Збирка афоризама: Палацање, 2006. Књига прозе, сатиричне поезије и још понечега: Иза линије, 2020. Приредио и превео збирку руске поезије Од Пушкина до Капустина, 2019. Покретач је и главни уредник часописа за књижевност Суштина поетике. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Глушцима.