БЕЗИМЕНИ — Анђелко Заблаћански — Поезија
| Птица на прозору

БЕЗИМЕНИ



Ја сам жито без класа,
Суза без ока,
Славуј без гласа,
Туга дубока.

Ја сам песка зрно
Усред пустињских дина,
И оно најцрње црно
У тами морских дубина.

Ја сам пастир без стада,
Чувар харема туђег,
Јадник без јада
И луђи од најлуђег.

Ја сам пешак без ногу,
Хлад без сенке своје,
Нејасан и Богу
Ја, дуга без боје.

И опет жито без класа,
Суза без ока,
Славуј без гласа,
Туга дубока.

Из збирке Птица на прозору (2007)

ОБАВЕЗНО НАВЕСТИ ИЗВОР ПРЕУЗЕТОГ ТЕКСТА


Author Image

Анђелко Заблаћански

Ознаке:

3 коментара:

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)

Author Details

рођен је 4. децембра 1959. у Глушцима у Мачви. Пише поезију, прозу и афоризме, преводи с руског. Књиге песама: Рам за слике из снова, 1992; Игра сенки, 2004; Птица на прозору, 2007; Сан напукле јаве, 2009; Раскршћа несанице, 2011; Пијано праскозорје, 2014; Мали ноћни стихови, 2019; Ноћи вучјег зова, 2020; Перо, метафоре, тинта – изабране песме, 2021; Кораци од сна/Steps from a dream (превод на енглески Дајана Лазаревић), 2022; Месечеве очи, 2022. Збирка афоризама: Палацање, 2006. Књига прозе, сатиричне поезије и још понечега: Иза линије, 2020. Превео је и приредио збирку руске поезије Од Пушкина до Капустина, 2019. Добитник је неколико награда: Прва награда Шумадијске метафоре за причу Везирове сузе, Младеновац (2008), Прва награда Слапови Вучјанке за песму Носталгија, Вучје, (2022), Прва награда на Дринским књижевним сусретима, Зворник, (2022), Награда Печат вароши сремскокарловачке за збирку Месечеве очи, (2023). Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Глушцима.