ЈЕДИНО ДОДИР - Поезија Анђелка Заблаћанског

ЈЕДИНО ДОДИР



Размичем паучину са очију
тражећи твој лик у даљини
од снова не видех ништа
осим чежње.

Чекам да се јавиш осмехом јутра
кад сутон ми душу обузме
и не остави ништа
осим самоће.

Пијану машту у беспућа шаљем
док речи у грлу стоје
или их ветар разнесе
долином заноса.

И не слутиш ништа дрскошћу женском
или вешто чуваш немире
док лутам твојим погледом
и твојим венама.

Али како прећи прагове поноса
и тврђаве простих страхова
а пустити руке да говоре
у тишини.

Или ћемо вечно остати чисти
бежећи од истине јасне
да ватру ће угасити
једино додир.

6 коментара:

  1. "Али како прећи прагове поноса
    и тврђаве простих страхова"...

    "Или ћемо вечно остати чисти
    бежећи од истине јасне"...

    Jako istinito...

    ОдговориИзбриши
  2. Dodir, emotivni ili fizicki... desi se... Koji je jaci, koji izazove rađanje pesme...?

    ОдговориИзбриши
  3. Vecno pitanje, unutaranja borba,jer zaista je tesko preci pragove ponosa, ali sta je ponos u osnosu na ljubav.........i tek kad se ljubav desi, gle cuda, ponos je veci. Ni sama ne znam kako, ali tako je.

    ОдговориИзбриши
  4. Анониман01. мај 2011. 12:20

    Kako je tesko kad zelite taj dodir sa nekim, a znate da se nikad nece desiti...

    Ana Senkjevič

    ОдговориИзбриши