ЧУЛНОСТ - Поезија Анђелка Заблаћанског

ЧУЛНОСТ




Слушај како поноћ бије у мојим недрима
Док од страха да одлазиш блед сам као јесен
Чуј у мени лађа тоне с напетим једрима
А хтео сам да свуд пловим сновима занесен

Гледај како плаче месец у мојим очима
Онај исти што с нама је у бестиду сјао
Види – гори пут ми твоја још на длановима
А већ сасвим у очај сам безимени пао

Загорчале мајске трешње на мојим уснама
А још јуче на њима си тражила нирвану
Окуси сад ту даљину што стоји у нама
Речи што се не изусте у празном дивану

Удахни ме као мирис кише у прашини
Кад се нога успомена само блату враћа
И све има воњ трулежи у нашој тишини
А некад смо мирисали попут медног саћа

Додирни ме само слутњом да негде постојим
Безумношћу нашом вођен и са жељом јаком
Пипни око себе само још свуд с тобом стојим
Као зрак и тамна мрља у дубоком мраку

Све осети само чулом које жена има
Да ли вреди да за мене ветар тугом бојиш
Или сунце да ми нудиш када стегне зима
И преда мном увек чулна у осмеху стојиш

2 коментара:

  1. Slusala sam te...Videla sam te...Okusila sam te...Udahnula sam te...Dodirnula sam te...ali ne znam da li vetar tugom bojim....?!Hvala ti za ovu DIVNU pesmu!!Ne mogu da odolim da se "malo"ne pohvalim...Posle svih pesama,koje si mi napisao....LEPO je biti,pesniku kao sto si ti, INSPIRACIJA...HVALA TI!!

    ОдговориИзбриши