СЕЋАЊЕ НА ЊУ - Поезија Анђелка Заблаћанског

СЕЋАЊЕ НА ЊУ



Прошло је све
И младост – и живот – и сан
Још само једна давна ноћ
И бледа месечина
Што стидљиво ми прозор обасјава
Буде сећање на њу.

Њен нежни глас
Ветар пољима носи
У голој крошњи га скрије
И ја сатима слушам
Тишину и јаук стихова мојих
Просутих по папиру.

Осећам још
Мирис зрелих дуња
У топлини њених груди
Испод расуте косе
Ноћ заогрнута белином зоре
Топи се у мислима.

Умире све
И бес – и понос – и нада
Још само кајање живи
Сакривено дубоко
У неисказаном тренутку бола
Јасном сећању на њу.

3 коментара:

  1. Jake emocije iskazane kroz patnju ljubavi,koja se teško zaboravlja.

    ОдговориИзбриши
  2. Savrsena....izmedju ostalog,kao i sve tvoje pesme

    ОдговориИзбриши
  3. Hvala na lepim komentarima.
    Bez namere da sebe hvalim, ali moje sromno misljenje je - da poezija bez emocija i nije poezija. Takodje, mislim da poezija ne trpi trivijalnosti, jer emocija nije trivijalna vec nesto uzviseno, nesvakidasnje, tako da nikad necu razumeti da u poeziji moze u savremenoj tehnici i tehnologiji da se trazi metafora, komparacija ili epiteti(u tvojoj lepoti je slika slikana kamerom od pet megapixela). I strah me je da je sve vise onih koji poeziju razumeju i pisu u stilu: trazim te ulicama, dok pusim ko turcin i sutiram praznu konzervu coca cole...

    ОдговориИзбриши