НЕ УМЕМ — Анђелко Заблаћански — Поезија
| Ноћи вучјег зова

НЕ УМЕМ



О дођи, не умем рећи шта ме мами
Око стидљиво – груди кô врата раја
Дланови меки знојни кад смо сами
Или тај осмех што тишине збраја

О дођи, не умем рећи шта ме вуче
Близина два тела или блискост душа
Немири у свакој нирвани од јуче
Или ђаво који све редом нас куша

О дођи, не умем рећи шта ме кида
Сунце на заласку – од страсти стрњишта
Речи у ћутању речене без стида
Или сан што бежи са среће згаришта

О дођи, не умем рећи шта ме боли
Зора у погледу – ноћ међу зубима
Ветар у костима – прсти ми охоли
Или тупа воља могућим чудима

О дођи, не умем рећи шта те зове
Умирање или твоје женске ћуди
Дођи, дођи – плаши ме хук сове
И кад све се смири поред мене буди

Из збирке Ноћи вучјег зова (2020)


Author Image

Анђелко Заблаћански

Ознаке:

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)

Author Details

рођен је 4. децембра 1959. у Глушцима у Мачви. Пише поезију, прозу и афоризме, преводи с руског. Књиге песама: Рам за слике из снова, 1992; Игра сенки, 2004; Птица на прозору, 2007; Сан напукле јаве, 2009; Раскршћа несанице, 2011; Пијано праскозорје, 2014; Мали ноћни стихови, 2019; Ноћи вучјег зова, 2020; Перо, метафоре, тинта – изабране песме, 2021; Кораци од сна/Steps from a dream, 2022; Месечеве очи, 2022. Збирка афоризама: Палацање, 2006. Књига прозе, сатиричне поезије и још понечега: Иза линије, 2020. Превео је и приредио збирку руске поезије Од Пушкина до Капустина, 2019. Добитник је неколико награда: Прва награда Шумадијске метафоре за причу Везирове сузе, Младеновац (2008), Прва награда Слапови Вучјанке за песму Носталгија, Вучје, (2022), Прва награда на Дринским књижевним сусретима, Зворник, (2022), Награда Печат вароши сремскокарловачке за збирку Месечеве очи, (2023). Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Глушцима.