О, зашто, зашто смо се, драга, срели -
Кад јесен ми се цинично већ смеје,
А теби цветају багреми бели
И мајско сунце што их мило греје?

О, зашто гледасмо се заносно, дуго
И да ли у твом оку жеље видех,
Или моја вечна, а најлепша туго -
Од сопствених сасвим обневидех?

О, зашто не прођох поред тебе, драга
Без речи и хвале за те очи сјајне,
За косе кô свила, уста дивље блага,
И зашто пожелех твоје страсти тајне?

Зашто ти не рекох: иди, још си млада,
Свако ново лето тек ће да те буди,
А мени да носи пуно крило јада
И срце што уме само још да жуди?

Зашто се усудих да росу окусим -
Да миришем руже у твојим недрима,
Кад пахуље снега у коси ја носим
И не умем да те делим са другима?