 |
| Милић од Мачве - Портрет Боре Д. Симића |
Колико пута је рањени славуј слетео на мој длан
Да пронађе уточиште у топлини болне душе моје;
Колико пута је мој понос скривао суза његових трен,
А кидао ми небеско срце као илузију без боје.
Колико пута је тишина немилосрдно парала уши,
Док ноћ је издисала над мојим уснама и папиром;
Песнику у мени не веровах да реч све може да руши,
Иако бесконачно борим се са својим сном и немиром.
Колико пута питања на већ знане одговоре тражим,
Разапет на стубу чекања и самотног привиђења;
Колико пута сам кушао да машту више не дражим,
Али залуд – кад ме ишту бол и дрска моја сновиђења.
Topla i potresna pesma pesnaika o pesniku!
ОдговориИзбришиDivno, divno Andjelko...
Бора Д. Симић: УСПАВАНКА
ОдговориИзбриши(слепој мајци Љубици)
Сни сном радосним, цвете милорасти,
Походи те срећа као злато чедна
Док влати осмеха по ливади пластиш
Убога је тама дана недогледна
Спи
Сруши се пуста кровињара брига
Спаде тешко блато с точкова таљига
Избледеше слова из свих црних књига
Спавај
И надгледај очима без вида
Син Твој будан сања
Кулу песме зида.
Dragi Andjelko,
ОдговориИзбришиdivno je sto si postavio ovu pesmu, to samo potvredjuje tvoju velicinu, sirokogrudost i iznad
svega ljudskost.
Samo veliki ljudi i veliki pesnici mogu tako nesto!
Divim ti se!
A pesma, malo je reci lepa kao majka...
ОдговориИзбришиКолико пута сам кушао да машту више не дражим,
ОдговориИзбришиАли залуд – кад ме ишту бол и дрска моја сновиђе.
Bravo Poeto.
Gordana Lekovic Zecevic
prekrasne pesme pises!
ОдговориИзбриши