ИЛУЗИЈЕ ЖИВОТА — Анђелко Заблаћански — Поезија

ИЛУЗИЈЕ ЖИВОТА



Удишем од устајалости тежак ваздух
Притиснут слутњом да не постоји сутра
Заробљен у себи као у боци дух
Дуго не видех ни наговештај јутра

Размичем пукотине давне успомене
На стази блуда тражећи доказ среће
А сретох само неке сабласне сене
Као траг светла догореле свеће

Видех да од тмине има тмина црња
Све муке кад мину има једна нова
Букет белих ружа букет је и трња
Јер бол се огледа у лепоти снова

Из најлепших снова буђења су тешка
Кад поглед дохвати оловне облаке
Тад питам се шта сам – човек или грешка
И куда да пружим уморне кораке

2 коментара:

  1. Анониман7. јун 2011. 10:28

    Koliko puta sam se i sama upitala, da li sam greška... Vaše pesme su pesme duše, i to onog njenog najskrivenijeg dela.

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман7. јун 2011. 11:16

    Divno receno

    I kuda da pruzim umorne korake
    Tad pitam se sta sam~ covek ili greska
    ~ tako svakidasnje!

    ОдговориИзбриши