Разгрни са снова прашину
Са усне скини бол и паучину
И своме срцу реци истину.
Признај, пекли су те кораци њени
У оку које још јасно памти све
Обрисе жене у даљини
Зимског сумрака с којим љубав мре.
И хук ветра у њеној коси
Док снег све трагове затрпава
И ноћ која ти ништа не доноси
Тек месечину што на белини спава.
А дрхти бреза крај срушеног моста
Док узалуд пролазе ти дани
И у грлу дуго стоји реч проста
Остани, остани, остани.
Нема коментара:
Постави коментар