Али туге твоје, куцајем мог срца ћу да исплачем
И никад, за слутњом радости нећу да зажалим
Док грлим твој бол – душе рањене животним мачем
Нећу да у очима другим тражим мирис зоре
Већ да утонем у све таме твојих промашаја
Никад да се кајем, кад јед твој ми уреже боре
Јер једино с тобом умем чути зов маја
Нећу у свом страху, да тражим оправдање речима
Ни у чињењу, ко зна лажне ли, смелости туђе
Али с тобом бићу будан у најцрњим сновима
Или те грлити у заносу све луђем и луђем
Нема коментара:
Постави коментар