Нећу, ко зна чијим смехом, своје лице да зарим
Али туге твоје, куцајем мог срца ћу да исплачем
И никад, за слутњом радости нећу да зажалим
Док грлим твој бол – душе рањене животним мачем
Нећу да у очима другим тражим мирис зоре
Већ да утонем у све таме твојих промашаја
Никад да се кајем, кад јед твој ми уреже боре
Јер једино с тобом умем чути зов маја
Нећу у свом страху, да тражим оправдање речима
Ни у чињењу, ко зна лажне ли, смелости туђе
Али с тобом бићу будан у најцрњим сновима
Или те грлити у заносу све луђем и луђем
РЕЧ ЖЕНИ
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Author Details
рођен је 4. децембра 1959. у Глушцима у Мачви. Пише поезију, прозу и афоризме, преводи с руског. Књиге песама: Рам за слике из снова, 1992; Игра сенки, 2004; Птица на прозору, 2007; Сан напукле јаве, 2009; Раскршћа несанице, 2011; Пијано праскозорје, 2014; Мали ноћни стихови, 2019; Ноћи вучјег зова, 2020; Перо, метафоре, тинта – изабране песме, 2021; Кораци од сна/Steps from a dream (превод на енглески Дајана Лазаревић), 2022; Месечеве очи, 2022. Збирка афоризама: Палацање, 2006. Књига прозе, сатиричне поезије и још понечега: Иза линије, 2020. Превео је и приредио збирку руске поезије Од Пушкина до Капустина, 2019. Добитник је неколико награда: Прва награда Шумадијске метафоре за причу Везирове сузе, Младеновац (2008), Прва награда Слапови Вучјанке за песму Носталгија, Вучје, (2022), Прва награда на Дринским књижевним сусретима, Зворник, (2022), Награда Печат вароши сремскокарловачке за збирку Месечеве очи, (2023). Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Глушцима.
Нема коментара:
Постави коментар