И навику да плачеш због среће
Мада бол нам већ превише суза точи
Јер птица радости ретко нам долеће.
Нећу да се сећам твојих миловања
Најлуђих ноћи љубави у животу
Кад изгубих разум услед блудног стања
И не видех ништа – сем твоју лепоту.
Желим да заборавим и часе нежности
Твој осмех затурен негде у истини
Кад гледасмо се немо у трену вечности
Две подневне сенке у врелој прашини.
И не тражи трагове нашег битисања
Јер у свемиру смо два зрна песка тек
Пусти да ми срце и без тебе сања
А део сећања сачуваћу за лек.
Нема коментара:
Постави коментар