СЕНО — Анђелко Заблаћански — Поезија
| Ноћи вучјег зова

СЕНО



Миомир твој
огладнело стадо мами
да те зоба
стидљивим љубавницима
шаље зов
да их примиш у своја недра
да те замрсе
и уздишу

ратару уморном
с вечери отераш воњ зноја
кад прући своје тешко тело
на твоје мирисно крило
и одахне

летњу ноћ освежиш заносом
и немиром пастува
што твоју снагу куша

миомир твој
никог не оставља равнодушним.


Author Image

Анђелко Заблаћански

Ознаке:

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)

Author Details

Рођен је 4. децембра 1959. у Глушцима у Мачви. Пише поезију, прозу и афоризме, преводи с руског. Књиге песама: Рам за слике из снова, 1992; Игра сенки, 2004; Птица на прозору, 2007; Сан напукле јаве, 2009; Раскршћа несанице, 2011; Пијано праскозорје, 2014; Мали ноћни стихови, 2019; Ноћи вучјег зова, 2020; Перо, метафоре, тинта – изабране песме, 2021; Кораци од сна/Steps from a dream, 2022; Месечеве очи, 2022. Збирка афоризама: Палацање, 2006. Књига прозе, сатиричне поезије и још понечега: Иза линије, 2020. Приредио и превео збирку руске поезије Од Пушкина до Капустина, 2019. Покретач је и главни уредник часописа за књижевност Суштина поетике. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Глушцима.