Анджелко Заблачански

Ты моею была, но забыл я,
Как с тобою изведал нирвану.
Поцелуи – как бабочек крылья,
А все страхи – рассветов дурманы.

Я забуду все жаркие ночи,
Счастья краденого смех малиновый
И мечту наших встреч-многоточий,
Твоих грёз и бутонов невинность.

Я забуду твой шёпот и ласку,
И всё то, что тебя восторгало,
Запрещу шемаханскую сказку
Нашей тайны великой и малой.

Я забуду ресницы расцвеченные
Светом месяца в дивных Плеядах,
И рыданье – не мне ты обещана –
Тихий стон в наших пристальных взглядах.

Всё забуду и душу мятежную
Продам дьяволу, словно Иуда,
Но глаза твои ласково-нежные
Никогда, никогда не забуду.

Перевод с сербского Марианна Соломко

НЕЗАБОРАВ

Заборавићу да си моја била
И да с тобом упознах нирвану
Пољупце као лептирова крила
И страхове кад зоре освану.

Заборавићу све вреле ноћи
И твој осмех украдене среће
Моје наде да ћеш опет доћи
Твоју машту невину као цвеће.

Заборавићу твоја шапутања
У заносу изречене хвале
И срцу забранићу да сања
Наше тајне велике и мале.

Заборавићу капке орошене
Светлуцање месеца на њима
Немушти јецај жене испрошене
Тихи јаук у нашим погледима.

Заборавићу ако смогнем снаге –
Или ако душу ђаволу дам –
Али твоје очи умилно благе
Док живим – за њих ћу да знам.