ПРОЛОГ — Анђелко Заблаћански — Поезија

ПРОЛОГ



С осмехом јутро чекам
Да у гранама багрема уцвета
А мисли се тргну, сва прођоше лета
И онда се месец бледи
Ко да са мном седи
Шеретски у брк церека

Тад знам да сам минуо
Пре него што сам врелину винуо
Погледом у небеса
Пре свих чудеса
Кад уснама сам крошње шљиве
Плавет спустио на њена недра
Ватре живе

Нема коментара:

Постави коментар