Ана Ахматова | ПЕСМА ПОСЛЕДЊЕГ СУСРЕТА - Поезија Анђелка Заблаћанског

Ана Ахматова | ПЕСМА ПОСЛЕДЊЕГ СУСРЕТА



Немоћне груди хватала ми језа,
А кораци беху лепршави.
С леве руке рукавицу од беза
На десну у журби ја стави'

И чинило се, много је корака,
А знала сам – само их је три!
Међу јаворјем јесен као рака
Његове речи: „Са мном умри!

Варао сам туп осећај благи
Варљиве судбе зла и јада“.
Ја одговорих: „Хоћу, хоћу драги,
Умрећу с тобом одмах сада“.

Ово је песма последњег састанка.
Још само погледах тамни дом.
У његовој соби гори свећа танка
Равнодушно – жутим пламеном.

• С руског превео Анђелко Заблаћански

Нема коментара:

Постави коментар