ПОЕТИКА — Анђелко Заблаћански — Поезија
| Пијано праскозорје

ПОЕТИКА



Не дира ми срце музика свих речи
Ни гајде, ни добош туђих осећања
Тек гудало што ми дертом дерт излечи
Може да ме врати у туђа сећања

Не такне ме свако слово ма о чему
Ни слике што муте сузу ми у оку
Тек јасна белина недогледна свему
Што висини хрли кроз слутњу дубоку

Не осећам никад тежину празнине
Ни умне глупости уво ми не чује
Тек искрене мисли и боје суштине
У мени зазвоне док стих песму кује

Из збирке Пијано праскозорје (2014)

ОБАВЕЗНО НАВЕСТИ ИЗВОР ПРЕУЗЕТОГ ТЕКСТА


Author Image

Анђелко Заблаћански

Ознаке:

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)

Author Details

рођен је 4. децембра 1959. у Глушцима у Мачви. Пише поезију, прозу и афоризме, преводи с руског. Књиге песама: Рам за слике из снова, 1992; Игра сенки, 2004; Птица на прозору, 2007; Сан напукле јаве, 2009; Раскршћа несанице, 2011; Пијано праскозорје, 2014; Мали ноћни стихови, 2019; Ноћи вучјег зова, 2020; Перо, метафоре, тинта – изабране песме, 2021; Кораци од сна/Steps from a dream (превод на енглески Дајана Лазаревић), 2022; Месечеве очи, 2022. Збирка афоризама: Палацање, 2006. Књига прозе, сатиричне поезије и још понечега: Иза линије, 2020. Превео је и приредио збирку руске поезије Од Пушкина до Капустина, 2019. Добитник је неколико награда: Прва награда Шумадијске метафоре за причу Везирове сузе, Младеновац (2008), Прва награда Слапови Вучјанке за песму Носталгија, Вучје, (2022), Прва награда на Дринским књижевним сусретима, Зворник, (2022), Награда Печат вароши сремскокарловачке за збирку Месечеве очи, (2023). Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Глушцима.