Свој пут газио сам у дан бео,
Кад уморног осмеха – као сенку –
Слободну кô птица њу сам срео
Без жеље за жудњом у човеку!

Лепотица и тако још млада,
А знам да су многи је волели.
Она рече: „У данима јада
Никог нема да ме развесели!“

Свој пут сам газио, кô и свагда
И видех ум јој на све је спреман!
Али иње не топи се с леда;
Сјај у оку као мртва неман!

Лепотица умна и путена
Њу су, веруј, многи миловали
Она рече: „Била су времена
Кад су мене и срећни искали!“

Тад ми на све мисли беху спремне –
И страх, и бол, и жуд сладострасну,
Јер сну води ма ко да је сретне;
Чак и душу поштену и часну.

Љупка, ведра – безобразно млада.
Усправног погледа – корака лаких,
И рече: „Било је дана када
Видех много срећнијих нејаких!“

Свој пут газио сам у дан бео,
Кад уморног осмеха – као сенку –
Слободну кô птица њу сам срео
Без жеље за жудњом у човеку!

Сретох смрт. Беше веома млада,
Лепа, љупка и корака лаких.
И рече: „Било је дана када
Видех много срећнијих нејаких!“

   • С руског превео Анђелко Заблаћански