СРЦЕ — Анђелко Заблаћански — Поезија
| Пијано праскозорје

СРЦЕ



Што дрхтиш срце моје у ведрој зимској ноћи
Кад снег већ копни и студен с месечином трне
Да ли то слутиш тренутке сопствене немоћи
Уплашено без сузе пред ловцем око срне

Што дрхтиш срце моје кад зоре негде свићу
А године све су прошле удављене чежњом
Зар ми не даш ни траг један где са надом бићу
Већ и кад ми лета стигну да их грлим зебњом

Што дрхтиш срце моје уморно од живота
Кад глас неки однекуд те жудњом може звати
Зар се плашиш да те дирну брзаци лепотa
Или страх те од издаје кад се силно пати


Author Image

Анђелко Заблаћански

Ознаке:

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)

Author Details

Рођен је 4. децембра 1959. у Глушцима у Мачви. Пише поезију, прозу и афоризме, преводи с руског. Књиге песама: Рам за слике из снова, 1992; Игра сенки, 2004; Птица на прозору, 2007; Сан напукле јаве, 2009; Раскршћа несанице, 2011; Пијано праскозорје, 2014; Мали ноћни стихови, 2019; Ноћи вучјег зова, 2020; Перо, метафоре, тинта – изабране песме, 2021; Кораци од сна/Steps from a dream, 2022; Месечеве очи, 2022. Збирка афоризама: Палацање, 2006. Књига прозе, сатиричне поезије и још понечега: Иза линије, 2020. Приредио и превео збирку руске поезије Од Пушкина до Капустина, 2019. Покретач је и главни уредник часописа за књижевност Суштина поетике. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Глушцима.