ТЕК УСНЕ ЗНАЈУ — Анђелко Заблаћански — Поезија

ТЕК УСНЕ ЗНАЈУ



Никад те нећу срести на реци туге у мени
Ни онда кад бесану ноћ бесом у себи трујем
Не умем нигде наћи стишано дете у жени –
Како сустале снове без смеха да обрадујем

Како у сусрет да ти пођем кад ми не долазиш
Већ мирис јесење кише у сјај ми ока шаљеш
Забораву нудећи тренут кад жудњом све палиш –
А безвољна страст и машту сву болу продајеш

Нигде те нема сем у пољупцу већем од свега
И само тад ћу знати да јава и сан су једно
Јер у додиру усана наћи ћу све без чега
Бити у рају или паклу сасвим је свеједно

Нема коментара:

Постави коментар