Осећам нечије прсте на свом челу,

А знам, сâм сам у овом мрклом мраку

Чија би реч да такне, сред тмине, тачку белу,

Док њих – све је више с црнилом у сунца зраку.

Осећам, нечији прсти склапају ми очи,

А знам, не видех никог ширином погледа:

Ко нектар и вино у врч помешане точи,

Мада – њих је више с празнином недогледа.

Осећам нечије прсте на својим устима,

Са жељом да реч ми умре или ме угуши

И знам – све их је више с лажним крилима,

С врапцима у гласу и враном у души.

Осећам нечије прсте на свом врату,

А ноћ наслутих сâм у овој глувој соби

И као да их је још више: у овом позном сату,

Који ми поразом прете у својој дрској злоби.