МОГЛО ЈЕ ТАКО — Анђелко Заблаћански — Поезија

МОГЛО ЈЕ ТАКО



Ленки Дунђерској

Шта траже њене недозреле године
На прагу моје куће од успомена
Кад су моје ноћи све без месечине –
Она ни себи јасна тако занесена 

Кад закуца смем ли отворити врата
Не од страха за ме, јер га нема више
Већ да ћу разбити снове јој од злата
Илузију само што занос избрише

Зашкрипаше двери, стоји испред мене
Како да удахнем ваздух што нас дели
Мисли виде дете – срце обрис жене
Напред или назад – шта је корак смели

Заустих реч мудру, али већ је љубим
Жена је – осете немирни ми прсти
Док мислима себи кô злочинцу судим
Пред ђаволом страст ме у бестиду крсти

Испија ме жедна – сан се с јавом бори
Руке су нам пуне нејасних недаћа
Ал' кроз мене теку усахли извори
А њеним недрима капи медног саћа

Грешна ли је жудња у њој и у мени
Или да је пустим чежњом да изгори
Не знам – али грлим све у младој жени –
И зар пољуб грех је кад се чисто воли

 Из збирке Ноћи вучјег зова (2020)

Нема коментара:

Постави коментар