УЈЕД БОЛА — Анђелко Заблаћански — Поезија
| Пијано праскозорје

УЈЕД БОЛА



Без циља све су мисли моје
Све жудње и наде јед само
У трептају ми мртве боје
Душа ни овде а ни тамо

Људска празнина дуго звони
Тупи јецаји понос сломе
Како и где сан ми се склони
Ех главо врела – луди доме

Није могло друкчије бити
Јер мач држе нечисте силе
У мене ушли вуци сити
И кидају ми крвне жиле

Уједи болни али ћутим
Нећу да болом храним псета
Тек такав умем смех да слутим
На лицу давно прошлих лета

Из збирке Пијано праскозорје (2014)

ОБАВЕЗНО НАВЕСТИ ИЗВОР ПРЕУЗЕТОГ ТЕКСТА


Author Image

Анђелко Заблаћански

Ознаке:

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)

Author Details

рођен је 4. децембра 1959. у Глушцима у Мачви. Пише поезију, прозу и афоризме, преводи с руског. Књиге песама: Рам за слике из снова, 1992; Игра сенки, 2004; Птица на прозору, 2007; Сан напукле јаве, 2009; Раскршћа несанице, 2011; Пијано праскозорје, 2014; Мали ноћни стихови, 2019; Ноћи вучјег зова, 2020; Перо, метафоре, тинта – изабране песме, 2021; Кораци од сна/Steps from a dream (превод на енглески Дајана Лазаревић), 2022; Месечеве очи, 2022. Збирка афоризама: Палацање, 2006. Књига прозе, сатиричне поезије и још понечега: Иза линије, 2020. Превео је и приредио збирку руске поезије Од Пушкина до Капустина, 2019. Добитник је неколико награда: Прва награда Шумадијске метафоре за причу Везирове сузе, Младеновац (2008), Прва награда Слапови Вучјанке за песму Носталгија, Вучје, (2022), Прва награда на Дринским књижевним сусретима, Зворник, (2022), Награда Печат вароши сремскокарловачке за збирку Месечеве очи, (2023). Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Глушцима.