Венчану са свим сутонима позних јесени,
Почетак је неповратног пута у глуву самоћу,
Кад све се туге скупе само у једној сени.
И бива тако дан у очима све тмурнији, краћи,
Свака мисао о Теби срцу је све нејаснија,
У вртлогу збиље и снова већ се не умем снаћи
Док ме живим још чини Твог бивства чаролија.
Пружам ли руке к Небу или даљини што се губи
На разливу токова светлости и измаглице,
Не знам — осећам неко ми ум својом тупошћу руби,
Да пред истином не могу познати Твоје лице.
На крају у страху дрхтим с мишљу о непостојању:
Твог дела у мени и свему што беше и биће —
И где су границе гордости и смерном покајању,
Кад све се у души сломи с криком у комадиће.
24. октобар 2021.
Из збирке Месечеве очи (2022)
Нема коментара:
Постави коментар