Не остављај ме саму

сред немузикалне светине,

могу ме повести путевима без вида

у најгушћу таму,

не остављај ме ту где за стих се не гине:

међу песницима без стида.

Не остављај ме без тајне:

у песми, у стрепњи, у било чему;

с њом знам само како шапућу траве,

како су нечије очи сјајне,

или како реч убија тугу голему

негде између сна и јаве.

Не остављај ми тишину,

јер о њу ћу се саплести на свом прагу,

у себи тражећи очи свих предака

и оправдање за ову празнину:

у којој не чујем песама слику драгу,

већ звона нејака.

Не тражи ми обећање

да умем и могу вечно да трајем за те,

још нико није и нећу ни ја,

али веруј ми, од тебе зависи моје постојање,

мој лик ће с тобом бројати сате,

у твом сјају он ће да сија.

Али кад на самом крају

за себе и друге потражим помиловање,

реци — то није слабост него велика снага,

свих који траже и оних који га дају,

јер спас је покајање —

с вером да дух нам је испод кућног прага.

Из збирке Месечеве очи (2022)