Кад ми, као однекуд случајно, дођу драга лицаИ цео дан ми осмесима душу голицају,
Тад умор, боли и године попуштам с узица:
Што ми о врату висе и у мени дуго, дуго трају.
Покидам струне јецавице и збришем боре с чела,
У дечији смех и вриску ушуњам се без штапа,
Свака реч младости кућом је радост исплела
У један поглед нежности што цигле живота склапа.
Разаспем се у комаде да сваком део себе дам
И кад свако од њих задене ме у косе ил’ ревере.
Да сам цео, пун свемира, тек тад сасвим знам –
Без њих сам стабло шљиве коje нико не бере.
На Велику Госпојину 2019.
Из збирке песама Ноћи вучјег зова (2020)
Нема коментара:
Постави коментар