над сводом тишине

заборављеног сна

сам 

у кући мрака

прогнан из сваке 

суштине

усахли бунар без дна

у животу потрошеном још 

пре уранка

Мириса тамњана 

и босиока

не сећаш се више

ни печеног хлеба на нечијем

длану

које као да проси

милост пшенице из мајчиног ока

окупан 

топлином летње кише

у кораку дечијем

што свему знаде 

да пркоси

А сад се 

стидиш рођеног брата

његових 

огрубелих шака

док свуда украј твог пута

цветају кукурек, 

лијандер 

и кукута

и нико не отвара 

врата

док сам си у кући мрака

29. септембар 2021.

Из збирке Месечеве очи (2022)