Кад сећањем ти се забеле јагањци,

Док из очију ти тама не избија;

И сред уздаха ти се упале свици,

А опет ти у очима ништа не засија,

Схватиш, пред животом смо пуки наивци

Гладни давнине крај пуних синија.

Сва пролећна јутра, летње ноћи вреле,

Мирис јоргована и сан босиока,

Нестали су с песмама што се нису среле;

Потрошене године рана су дубока

Без обзира беху ли тужне ил' веселе,

Невине кô дете ил' пуне порока.

Душом кад се проспу уцвале ливаде

И на свакој латици бисер прве росе,

А у теби ћуте свеле беле раде —

Што некад су знале мразу да пркосе.

Осетиш тескобу — нигде брезе младе,

Нити давног миља — чиле ноге босе.

Међу длановима мисли оседеле 

Које исто боле јуче, данас, сутра.

Све границе ума што душу поделе:

На будне сутоне и уснула јутра,

И питамо себе шта то очи желе

Загледане у све једино изнутра.

23. март 2022.

Из збирке песама Месечеве очи (2022)