Ноћ је сутон сасвим прогутала,

Низ кровове с тишином се мрачи.

Тек однекуд два јој цврчка мала,

Знаке дају да тама не значи

Кад дан умре, да је Земља стала.

У крошњама седих јабука

Касни ветар зашуми зелено.

Све проспе се равницом од звука,

Кад кап росе клизне уз колено

Да испије жуди сласнога јаука.

Одједном све стаде, све се стиша:

И два цврчка, и врисак чедности.

Ноћ се стисну од најцрњег плиша,

Да пред зором пукне од јарости

И испари кô пред сунцем киша.

Из збирке Ноћи вучјег зова (2020)