ОНИ

У пуној глави чувам гнезда умрлих птица,

Осећам миришу пера, пев им мирише,

Док упорно погледом ми кружи крешталица

Нудећи само непој и ништа, ништа више.

Руке ми вежу људи без душе, без свог ума;

У туђој снази бесни, сами пред собом дични,

Мене би да одведу далеко од старог друма;

Без темеља, без грађе куле дижу невични.

А мојој птици бране умрли пев да оживи.

Залуд гудала, струне – невични време кроје,

За бездушје њино – увек су други криви,

Мада знам – за њих сем њих, други не постоје.

Из збирке Ноћи вучјег зова (2020)