Ти, што мук ми шаљеш кроз сутоне душеКроз пустињске ноћи на дну срца палог
Ти, што свесно тражиш снове који гуше
И у бесу чуваш сав животни талог
Ти ме вучеш к себи у то гротло хладно
Прождирући сваки траг светлости јасне
Смејући се како у човеку јадно
Сваки трачак среће зачас му угасне
У тебе урањам без узетог даха
Док на површини играју се сене
Већ сасвим сам доле – без наде замаха
И жеље да дигнем снове порушене
Из збирке Птица на прозору (2007)
Човек је,у суштини,сетно биће-некако нас увек више и јаче "погоде" овакве песме.Комичар је,кажу,теже бити од трагичара.Ипак,то не умањује лепоту ове песме и њену уметничку вредност.Уживам на твом блогу.
ОдговориИзбришиХвала, Мирјана..
ОдговориИзбришиПа,сигурно да је теже насмејати него расплакати,
нарочито у овим суморним временима.
Времена јесу суморна,али,нисам на то мислила у коментару.Хтела сам да кажем да је суштина човекова више наклоњена тамној страни.Некако,потребнији су ти други људи,па и поезија,као утеха.Када смо радосни,теже наилази инспирација-довољни смо сами себи.Али,када је "облачно"-тражимо стих,у другима,или-у себи.
ОдговориИзбриши...Vec sasvim sam dole - bez nade zamaha...
ОдговориИзбришиSasvim dole. jos uvek nije dole, te i ta nijansa daje nadu da se ipak mora i moze dalje....
Potonuce...docarano...
ОдговориИзбришиKo nije bio u takvom stanju-nije ni ziveo.
Gordana Lekovic Zecevic