ПОТОНУЋЕ - Поезија Анђелка Заблаћанског

ПОТОНУЋЕ



Ти, што мук ми шаљеш кроз сутоне душе
Кроз пустињске ноћи на дну срца палог
Ти, што свесно тражиш снове који гуше
И у бесу чуваш сав животни талог

Ти ме вучеш к себи у то гротло хладно
Прождирући сваки траг светлости јасне
Смејући се како у човеку јадно
Сваки трачак среће зачас му угасне

У тебе урањам без узетог даха
Док на површини играју се сене
Већ сасвим сам доле - без наде замаха
И жеље да дигнем снове порушене

5 коментара:

  1. Човек је,у суштини,сетно биће-некако нас увек више и јаче "погоде" овакве песме.Комичар је,кажу,теже бити од трагичара.Ипак,то не умањује лепоту ове песме и њену уметничку вредност.Уживам на твом блогу.

    ОдговориИзбриши
  2. Хвала, Мирјана..
    Па,сигурно да је теже насмејати него расплакати,
    нарочито у овим суморним временима.

    ОдговориИзбриши
  3. Времена јесу суморна,али,нисам на то мислила у коментару.Хтела сам да кажем да је суштина човекова више наклоњена тамној страни.Некако,потребнији су ти други људи,па и поезија,као утеха.Када смо радосни,теже наилази инспирација-довољни смо сами себи.Али,када је "облачно"-тражимо стих,у другима,или-у себи.

    ОдговориИзбриши
  4. Анониман07. мај 2011. 12:31

    ...Vec sasvim sam dole - bez nade zamaha...

    Sasvim dole. jos uvek nije dole, te i ta nijansa daje nadu da se ipak mora i moze dalje....

    ОдговориИзбриши
  5. Анониман08. мај 2011. 02:50

    Potonuce...docarano...
    Ko nije bio u takvom stanju-nije ni ziveo.

    Gordana Lekovic Zecevic

    ОдговориИзбриши