ЖИВОТ КАО ЕЛЕГИЈА — Анђелко Заблаћански — Поезија

ЖИВОТ КАО ЕЛЕГИЈА



Ако учиним корак – биће у празно 
У тврди оквир наличја среће
У неко доба чудно и лажно
Где човек Човека не сусреће.

На планету где је Човек слуга
Где нема цвећа већ мртвило боја
Где самом себи сам највећа туга
А највећа радост илузија моја.

Где ђурђевак никад не убија зиму
Бићу вечно у окриљу њеном
У хладноћи – пепелу и диму
Прекривен лепе прошлости сеном.

Ех да могу бар сенке да љубим
Мога давно несталог живота
Да са њима снагу из сна будим
И упловим у море лепота.

Лепоту да вратим – с њом да плачем
За погледом што већ тихо стари
Да се одупрем болу све јачем
Да срце за будућност мари.

Корак да буде на срећно поље
Али како – кад наде гробу хрле
Кад нема пута за радост – за боље
Кад авети ме канџама грле.

А корак иде – знам у празно
У тврди оквир наличја среће
У неко доба чудно и лажно
Где човек Човека не сусреће.

Снага где пада у подножја сива
У море без дна што је брзо носи
Пучином која не зна да плива – 
Пада на трње – а већ смо боси.

9 коментара:

  1. Mnogo teska pesma. Do suza.

    ОдговориИзбриши
  2. Хвала на коментару.
    Можда је тако. Читаоци пресуђују :))

    ОдговориИзбриши
  3. тужно је...али прелепо =))

    ОдговориИзбриши
  4. ...eh...ako nesto --zaista tuzno-- moze istovremeno biti i predivno --- onda je to ova pesma...
    bd.

    ОдговориИзбриши
  5. Mnogo mi je tesko da stavim komentar na ovako tesku elegiju duse,...Na planeti gde je covek sluga,gde nema cveca vec mrtvilo boja,....! Sam zivot je iluzija,pa neka ta radost dodje i iz iluzije ,osmeha, pogleda, prijateljskih poruka,....!

    ОдговориИзбриши
  6. "Ех да могу бар сенке да љубим
    Мога давно несталог живота"...

    ОдговориИзбриши
  7. Ако учиним корак - биће у празно
    У тврди оквир наличја среће
    У неко доба чудно и лажно
    Где човек Човека не сусреће.

    Ko ovo nije doziveo, osetio u zivotu, ne moze ni shvatiti tezinu ovih stihova, koji utrobu paraju, a glas u muk pretvaraju.
    Savrseno!

    ОдговориИзбриши
  8. ja imam svoje licno merilo, kada mi nesto dusu dotakne, duboko, koza mi se najezi....to se desilo dok sam citala ove stihove. divno!!!
    hvala ti andjelko.

    ОдговориИзбриши
  9. Surova pesnička istina, poetski urnebesan život, omađijanost koju pesma(i pesnik) nudi.

    ОдговориИзбриши