БУЂЕЊЕ — Анђелко Заблаћански — Поезија

БУЂЕЊЕ



Будим је дахом
По сомотном врату

Пијаним уснама
По мирису крушки ранки

Будим је прстима
Као поветарац
У свили њене косе

Будим је тишином
У чежњи миловања

Будим је само
Да видим цветна поља
У очима јој сањивим

Будим је
Да ме осмехом мази

Да на усне ми шапне
Своју жудњу
И срећу што је будим.

Из збирке Сан напукле јаве (2009)

10 коментара:

  1. Ja bih spavala i danju i nocu....kada bi me neko tako budio...:))))

    ОдговориИзбриши
  2. Sve mi se čini da češ probutiti i romantika u meni...

    ОдговориИзбриши
  3. "Budim je Da mi se osmehom mazi"...... lepe reči ....ostaju u sećanju!

    ОдговориИзбриши
  4. Будим је тишином
    У чежњи миловања...ima li ljepseg budjenja??...ne...sigurno ne...

    ОдговориИзбриши
  5. Vau,koje divno,budjenje!Mmmmmmmm....ludica

    ОдговориИзбриши
  6. Koliko ljubavi, strasti, a neznosti......tako se budi voljena zena.....i zaista šapne da je srečna, što je tako budi..........

    ОдговориИзбриши
  7. Анониман16. мај 2011. 11:23

    Za mene, pre je broj jedan bio Crnjanski, ali sada, definitivno, Zablaćanski!

    ОдговориИзбриши