ТРАГ — Анђелко Заблаћански — Поезија

ТРАГ



Тренутак поспан прогутао је речи
Љубио сам само слутње, бол и снове
Чезнући да баш тај трен ми ноћ излечи
И у тлапње нико више не позове.

Рукама нежности свилених одора
Грлио сам чисто заблуделу јаву
Бежећи од свега што се увек мора
Што не пита срце већ једино главу.

Истина се тражи души само знана
А пронађох сенке пустог битисања
У умрлом слову на рубу усана
Док заборав пада на песму сећања.

Из збирке Раскршћа несанице (2011)

3 коментара:

  1. .Rukama neznosti svilenih odora
    Grlio sam cisto zabludelu javu......Kako je to lepo napisano....ko to nije doziveo taj lepotu ovih reci ne moze videti.....grlim samo zabludelu javu, grlim i mislim da Istinu sto je samo dusi znana nikad necu naci....a toliko bih volela

    Svaska pesma nize se kao biser u nizu...Divno!!

    ОдговориИзбриши
  2. U OVOM RAMU BLISTA JEDNA PESMA.

    ОдговориИзбриши