Не миришу више ни липа ни багрем,
Или моја чула лагано се гасе;
Ех, кад бих могао да се сетим барем
Пре него што сасвим заборавим за се.

Још једном да стрчим низ мокре сокаке
И удишем мирис покисле прашине,
Да ослушнем само те мале кораке
Пре него што душу заробе тишине.

Пре него што росу сузом не назовем,
И са чела скинем капи хладне, мртве,
Хтео бих у снове - снове да дозовем
И да схватим живот који иште жртве.

А липе цветају, багрем већ је свео,
Нигде дашка ветра да мирис донесе;
У одаје маште стао живот цео,
Још тренуци судњи само да се десе.