ЗОВ ПРИРОДЕ — Анђелко Заблаћански — Поезија
| Рам за слике из снова

ЗОВ ПРИРОДЕ



Ех, колико желим да си само моја
И никад да се не кријемо више,
Већ слободно да љубим оба ока твоја
Док крај нас се зрело жито њише.

Ех, колико желим да си само моја
Кад се сунце на запад сакрива;
Испод липе да љубим уста твоја
Док мирис ноћи душе нам прелива.

Ех, колико желим да си само моја
Кад месечина заљубљене буди;
И док роса пада на колена твоја –
Да је у длан скупим а недра ти љубим.

Ех, колико желим да си само моја
И никад да се не кријемо више,
Већ слободно да љубим оба ока твоја
Док крај нас се зрело жито њише.

ОБАВЕЗНО НАВЕСТИ ИЗВОР ПРЕУЗЕТОГ ТЕКСТА


Author Image

Анђелко Заблаћански

Ознаке:

2 коментара:

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)

Author Details

рођен је 4. децембра 1959. у Глушцима у Мачви. Пише поезију, прозу и афоризме, преводи с руског. Књиге песама: Рам за слике из снова, 1992; Игра сенки, 2004; Птица на прозору, 2007; Сан напукле јаве, 2009; Раскршћа несанице, 2011; Пијано праскозорје, 2014; Мали ноћни стихови, 2019; Ноћи вучјег зова, 2020; Перо, метафоре, тинта – изабране песме, 2021; Кораци од сна/Steps from a dream (превод на енглески Дајана Лазаревић), 2022; Месечеве очи, 2022. Збирка афоризама: Палацање, 2006. Књига прозе, сатиричне поезије и још понечега: Иза линије, 2020. Превео је и приредио збирку руске поезије Од Пушкина до Капустина, 2019. Добитник је неколико награда: Прва награда Шумадијске метафоре за причу Везирове сузе, Младеновац (2008), Прва награда Слапови Вучјанке за песму Носталгија, Вучје, (2022), Прва награда на Дринским књижевним сусретима, Зворник, (2022), Награда Печат вароши сремскокарловачке за збирку Месечеве очи, (2023). Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Глушцима.