ЗОВ ПРИРОДЕ - Поезија Анђелка Заблаћанског

ЗОВ ПРИРОДЕ



Ех, колико желим да си само моја
И никад да се не кријемо више,
Већ слободно да љубим оба ока твоја
Док крај нас се зрело жито њише.

Ех, колико желим да си само моја
Кад се сунце на запад сакрива;
Испод липе да љубим уста твоја
Док мирис ноћи душе нам прелива.

Ех, колико желим да си само моја
Кад месечина заљубљене буди;
И док роса пада на колена твоја –
Да је у длан скупим а недра ти љубим.

Ех, колико желим да си само моја
И никад да се не кријемо више,
Већ слободно да љубим оба ока твоја
Док крај нас се зрело жито њише.

2 коментара: