И опет – ко зна већ који пут
Мисли су ми залутале
Изнад океана у сну залеђеног

Да жудњу лакше –
На дну заборављену
Сачувам од злобних погледа
И похотних жена сладострасних

Само за сусрет маште и збиље
У скором доласку виле далеке
Што од јаворовог лишћа косе има
А у очима чежњу већу од даљине

И љубав јачу од слутње
Да са сваким новим даном
Мисли сопствене
Све теже негде ћу наћи

Осим ако ми их вила не донесе
Са ватром у погледу
Од које лед се топи –
Да жудњу са дна избавим.