Клатно тупо удара у страха звоно
Нико му тон не чује до ропац смрти
И нико не зна кад зајецаће болно
Треном што већ мртве наде ће сатрти
А све је тако у неизвесном јасно
Чак што и у страху ничег се не бојиш
И свестан си да за све је сасвим касно
Мада у звоњави клатна још не стојиш
И знаш да ће доћи – чекаш – а не желиш
Клатно бије јаче – тишина све већа
Све се више кидаш док се не поделиш
На оног што јеца или смеха сећа
19. новембар 2011.
Predivno, puno osećanja koja se nekad samo poezijom mogu iskazati. Čitajući je često zatvorim oči i vidim sliku napisanog! Ovo je poezija za srce i dušu koja oplemenjuje čoveka. Od srca Vam hvala!
ОдговориИзбришиСамо ћу рећи хвала. Остало у песми пише.
Избриши