Суза је горко пала на умрле нам речи
И сва питања бола одговор нису срела
Зар увек само варка светлост је што трн лечи
И увек живот даје мање но што смо хтели

Ћутање разум кида а душу прича глува
Мисао у погледу је тек кад склопимо очи
Жилама усред лета зимски северац дува
У празној соби снова самоћа тмине точи

Како да пружимо корак сакате нам наде
Кад сва тражења су мимо нас прошла само
Сваку бору смеха неко невешт нам украде
Да туђини смо оном коме се сасвим дамо