ПРСТИ СУДБИНЕ — Анђелко Заблаћански — Поезија

ПРСТИ СУДБИНЕ



Хтео бих ноћас песмом да ти крадем
Сву похоту тела и чедност пољупца
Стихом да разлистам уцветали бадем
У твојим очима и топлини срца.

Хтео бих јутром у сну да те нађем
Пробуђену из свих снова давних
И у твом уздаху збуњен да се снађем
Прстима судбине жеља извајаних.

Хтео бих усном таћи моћ васељене
У процепу времена грлећи тебе
С тобом да нађем све дане изгубљене
Кад живех бесциљно и без самог себе.

(Из збирке Пијано праскозорје (2014)

2 коментара:

  1. Анониман21. мај 2012. 12:05

    У Вашим песмама проналазим океане емоција, урагане уздаха и суза, свемир љубави.

    Ви сами, ви сте срце поезије!

    ОдговориИзбриши