САМОТЊАК — Анђелко Заблаћански — Поезија

САМОТЊАК



Сву ноћ сећања ми буде снове
Мада трепавице дремеж плете
И спава садашњост ноћи ове
А будно снева у мени дете.

Побећи не могу ни кад бих хтео
Изгубљен сам у чарима сна
И свесно – као да анђеле сам срео
Бежим јави из најдубљег дна.

А ноћ ме стрепњама обузима
И живот на парчиће кида
Сва давна пијанства ми узима
А оставља болу осећење стида.

А онда опет – ко зна који пут
У таму зуре моје светле очи
Док ми бежи месец пун и жут
Забораву нудећи све распусне ноћи.

Остајем сам – бледа сенка тек
Док сећања буде прохујале снове
Кроз мене ћути самотни човек
Док лута беспућем још ноћи ове.

2 коментара:

  1. Анониман26. мај 2012. 19:25

    Кроз мене ћути самотни човек
    Док лута беспућем још ноћи ове.

    Дивни и дирљиви стихови.

    ОдговориИзбриши
  2. Кад песма дирне душу читаоцу онда је, ваљда, права. Ко зна.

    ОдговориИзбриши