КАКО - Поезија Анђелка Заблаћанског

КАКО



Зарасле стазе крпљеног сна
У заклоњеном видику
Слушам оглувелим срцем
Уморног трагања за топлином ока
У јави без маште
Такнутој тек врховима прстију жудних
У пролазности живота.

И већ отупео сасвим
За туђе и сопствене жеље
Тренутке и вечност – светлост и таму
Ивицом амбиса ходим
Слеп и сам – сам и глув
И знам – понор ме дуго већ мами
А пасти не смем.

2 коментара:

  1. Ima nešto u Vašim pesmama što mi ne da mira, danima, noćima...
    Ne znam, ne umem da objasnim sebi, kakva je to energija, kakav ste to čovek, koliko u Vama ima lepote i nevine, dečije iskrenosti...šta Vas to nosi, da svaka Vam je pesma snažnom emocijom obojena, svaka tako životna, ponekad, kao ova, veoma bolna i teška, ali na neki svoj čudan način, voma, veoma lepa...Bože, baš Vam se divim!

    ОдговориИзбриши
  2. Заиста, понекад останем без речи кад прочитам коментаре испод својих песама. Овај коментар је један од тих кад занемим, и не умем ништа рећи осим ХВАЛА!

    ОдговориИзбриши