ПАД — Анђелко Заблаћански — Поезија
| Пијано праскозорје

ПАД



Месец се просуо долинама греха
У вучјим урлицима ноћ се сакрила
Јаук загрливши сред најлуђег смеха
Пред ђаволом стали анђели без крила

Бивају све тиша манастирска звона
Бедеми простоте у поглед су стали
Нејасна и себи дрхти васиона
Јер велике душе разапеше мали

Очи је склопила пред страхом истина
Небеса и Земља више не говоре
Јер сад лаж борави у капима вина
Сопствену пучину прогутало море

Из збирке Пијано праскозорје (2014)


Author Image

Анђелко Заблаћански

Ознаке:

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)

Author Details

рођен је 4. децембра 1959. у Глушцима у Мачви. Пише поезију, прозу и афоризме, преводи с руског. Књиге песама: Рам за слике из снова, 1992; Игра сенки, 2004; Птица на прозору, 2007; Сан напукле јаве, 2009; Раскршћа несанице, 2011; Пијано праскозорје, 2014; Мали ноћни стихови, 2019; Ноћи вучјег зова, 2020; Перо, метафоре, тинта – изабране песме, 2021; Кораци од сна/Steps from a dream, 2022; Месечеве очи, 2022. Збирка афоризама: Палацање, 2006. Књига прозе, сатиричне поезије и још понечега: Иза линије, 2020. Превео је и приредио збирку руске поезије Од Пушкина до Капустина, 2019. Добитник је награде Печат вароши сремскокарловачке, 2024. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Глушцима.