Ноћ обична, небо звездано чисто
Сат на зиду уморно негде жури
Наизглед све је друкчије – а исто
Неком је топло – неко на бури

У трептај ока сваки тренут стане
А тај трен бедни свака поноћ има
Кад точи вино – суза кад јој кане
Кад љуби је лето – стегне зима

Ноћ обична као све сестре њене
Има вече, поноћ и глуво доба
И по њој лутају силе васељене
Али човек узе је за свог роба

Баш она да му све ново донесе
Најлуђе жеље у њој да га снађу
А њу ни бука из сна не потресе
Све док јој звезде за јутро не зађу

Човек сав збуњен не зна где је био
Кад поноћ му ништа донела није
Сем што сад је пијан, а лане је пио
Док боли ће опет тек надом да мије