Дотакнем ли тек онако
сећањем
струне у празној глави
жица сна зајецаће
у сопственом еху
под гудалом живота
Развучем ли у немару
мех хармонике без дирки
у изгубљеном даху
заборав ће да заплаче
у мојим грудима
Затрубим ли у самоћи
писком тишине
просуте по папиру
све нестаће
кад пред безумношћу
понос клечи
сећањем
струне у празној глави
жица сна зајецаће
у сопственом еху
под гудалом живота
Развучем ли у немару
мех хармонике без дирки
у изгубљеном даху
заборав ће да заплаче
у мојим грудима
Затрубим ли у самоћи
писком тишине
просуте по папиру
све нестаће
кад пред безумношћу
понос клечи
Nema nam spasa. Klecimo vec dugo, dugo.
ОдговориИзбришиDusan Jovovic
Хвала што читате моју поезију.
Избриши