Гле – зора капље са недара твојих
Сва чврста, све незрело беља
Гле – већ део је и усана мојих
Хладних од патње и врелих од жеља.

Гле – снови се у прсте створише
И лутају путем већ познатим
Врхом жудње, долом, па навише
И застану у уздах да свратим.

Уплашени у души се скрију
У беспућа слутњом изаткана
Онда опет чежњом се опију
И немиром краду бол из рана.

Пркосим им али дрхтим већ
Чујем тебе шапћеш ми у крви
И хтео бих – али не могу ти рећ'
Да уздах потоњи лепши је нег' први.

И гле – зора већ озари ми веђе
Клизи по телу, па у дно душе
И ми смо једно без страха и међе
Ко руже и трн, ко трн и руже.