САДА - Поезија Анђелка Заблаћанског

САДА



Пролазе нечији сати, минути
Тихи, безимени,
Некад с надом чекани,
Пролазе сенке погледом,
Тамне, безличне,
Од чежње уморне;
Губи се сан
Из душе, из ума,
У безумљу, у пролазности,
Док трен само, овај,
Могао је вечан бити,
Могао је пут сновиђењу наћи,
Али није;
Пролази живот,
Одлећу тренуци у јату,
Ево, и овај;
И што да их чекам,
Нису они ласте
Да се с пролећа врате.

Нема коментара:

Постави коментар