Пролазе нечији сати, минути

Тихи, безимени,

Некад с надом чекани,

Пролазе сенке погледом,

Тамне, безличне,

Од чежње уморне;

Губи се сан

Из душе, из ума,

У безумљу, у пролазности,

Док трен само, овај,

Могао је вечан бити,

Могао је пут сновиђењу наћи,

Али није;

Пролази живот,

Одлећу тренуци у јату,

Ево, и овај;

И што да их чекам,

Нису они ласте

Да се с пролећа врате.