ЈЕСЕЊА ЧЕЖЊА — Анђелко Заблаћански — Поезија

ЈЕСЕЊА ЧЕЖЊА



Одлетеше ласте из снова и јаве;
Све лагано вене на стази живота;
Само вране гракћу, круже изнад главе,
А душу притиска тишина ћивота.

Све што некад беше као да и није;
У трептају ока тек јави се слика,
Као сан без боје што страхове крије
Сећањем се вуче чежња превелика.

И зашто ме буде сред ноћне тишине,
Авети већ давно минулог чезнућа;
Кад не знам да нађем путе из маглине,
Ни где се сакрише умилна пренућа.

Нема коментара:

Постави коментар