МОЈА — Анђелко Заблаћански — Поезија
| Ноћи вучјег зова

МОЈА



Ти си моја мисао на облацима белим
Ведрина лудом дану у крилу самоће
Истина свих истина коју одувек желим
Чедност коју иштем, смирај блуди и бесноће

Ти си мој додир једине плавети даљине
Светлост у глувој ноћи кад авети ме краду
Кад сам на пола пута од јаве до маглине
Твој глас ме увек врати у жељу вечно младу


Author Image

Анђелко Заблаћански

Ознаке:

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)

Author Details

Рођен је 4. децембра 1959. у Глушцима у Мачви. Пише поезију, прозу и афоризме, преводи с руског. Књиге песама: Рам за слике из снова, 1992; Игра сенки, 2004; Птица на прозору, 2007; Сан напукле јаве, 2009; Раскршћа несанице, 2011; Пијано праскозорје, 2014; Мали ноћни стихови, 2019; Ноћи вучјег зова, 2020; Перо, метафоре, тинта – изабране песме, 2021; Кораци од сна/Steps from a dream, 2022; Месечеве очи, 2022. Збирка афоризама: Палацање, 2006. Књига прозе, сатиричне поезије и још понечега: Иза линије, 2020. Приредио и превео збирку руске поезије Од Пушкина до Капустина, 2019. Покретач је и главни уредник часописа за књижевност Суштина поетике. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Глушцима.